Nasilje u porodici, femicid i psihologija nasilnog odnosa: zašto osoba ostaje i kako možemo pomoći?

Nasilje u porodici nije samo konflikt između partnera, „teška svađa" ili problem koji treba rešiti razgovorom. To je obrazac ponašanja u kojem jedna osoba koristi moć, kontrolu, zastrašivanje ili fizičku silu kako bi drugu osobu podredila sebi.

Nasilje može biti fizičko, psihološko, emocionalno, seksualno i ekonomsko. Često se različiti oblici nasilja prepliću i postepeno postaju deo svakodnevnog života. U najtežim slučajevima nasilje može završiti smrtnim ishodom, ubistvom žene, odnosno femicidom.

Razumevanje psiholoških mehanizama nasilja važno je ne samo zbog prevencije, već i zato što pomaže da prestanemo da postavljamo pitanje: „Zašto ona jednostavno ne ode?"

Pravo pitanje često glasi: „Šta joj je potrebno da bi mogla bezbedno da ode?"

Šta je nasilje u porodici?

Nasilje u porodici predstavlja ponašanje kojim se drugoj osobi nanosi fizička ili psihička patnja, ugrožava njena bezbednost, sloboda, dostojanstvo ili autonomija.

Fizičko nasilje je najvidljiviji oblik, ali nije jedini. Nasilje može izgledati i ovako:

• stalno vređanje, ponižavanje i omalovažavanje;
• pretnje i zastrašivanje;
• kontrolisanje kretanja, telefona, novca ili kontakata;
• izolovanje od porodice i prijatelja;
• ljubomora predstavljena kao „dokaz ljubavi";
• seksualna prinuda;
• uskraćivanje finansijskih sredstava;
• uništavanje stvari;
• pretnje deci, kućnim ljubimcima ili članovima porodice;
• uhođenje i praćenje;
• pretnje samoubistvom ili ubistvom partnerke ukoliko pokuša da ode.

Posebno je važno razumeti da psihološko nasilje ne mora ostaviti vidljivu povredu da bi posledice bile ozbiljne. Dugotrajna izloženost strahu i kontroli može značajno promeniti način na koji osoba doživljava sebe, druge ljude i sopstvene mogućnosti.

Nasilje često počinje mnogo pre prvog udarca

Jedna od čestih zabluda jeste da nasilni odnos počinje trenutkom kada se dogodi fizički napad.

U stvarnosti, nasilje često počinje mnogo ranije.

Može početi kontrolisanjem oblačenja, proveravanjem telefona, ljubomorom, kritikovanjem prijatelja, zahtevom da se prekine kontakt sa porodicom ili stalnim propitivanjem gde se osoba nalazi.

Na početku takva ponašanja mogu izgledati kao „briga", „velika ljubav" ili „ljubomora zato što mu je stalo". Vremenom, međutim, prostor slobode postaje sve manji.

Osoba počinje da prilagođava svoje ponašanje kako bi izbegla partnerovu reakciju.

„Ako kažem ovo, naljutiće se."

„Ako odem tamo, napraviće problem."

„Bolje da ćutim."

U tom trenutku kontrola već postaje centralni deo odnosa.

Ciklus nasilja: zašto posle nasilja može doći period „mira"?

Nasilje se često ne odvija kontinuirano istim intenzitetom. Kod mnogih nasilnih odnosa postoji obrazac koji se opisuje kao ciklus nasilja.

Može uključivati:

1. Nakupljanje tenzije - raste napetost, kritika, ljubomora i strah.
2. Incident - dolazi do verbalnog, fizičkog, seksualnog ili drugog oblika nasilja.
3. Faza smirivanja - nasilnik može pokazivati kajanje, obećavati promenu, biti nežan ili pokušavati da ubedi partnerku da se to više neće dogoditi.
4. Ponovno uspostavljanje odnosa - osoba dobija nadu da će se situacija promeniti.
5. Ponovno nakupljanje tenzije - obrazac počinje iznova.

Osoba se često ne vraća nasilju zato što ga želi. Vraća se nadi da će se nasilje završiti.

Zašto osoba ostaje u nasilnom odnosu?

Ovo je jedno od najvažnijih pitanja u razumevanju nasilja.

Odgovor nije jednostavan i gotovo nikada nije samo „zato što ga voli".

Strah

Nasilnik može pretiti da će povrediti partnerku, decu, sebe ili druge članove porodice. Pokušaj odlaska može predstavljati period povećanog rizika.

Zbog toga odlazak iz nasilnog odnosa nije samo psihološka odluka. To je često i pitanje bezbednosti.

Ekonomska zavisnost

Osoba može biti bez sopstvenih prihoda, imati decu, biti nezaposlena ili finansijski zavisna od partnera.

Odlazak tada znači i pitanje:

Gde ću živeti? Kako ću izdržavati decu? Kako ću platiti stan? Šta ako ostanem bez novca?

Izolacija

Nasilni partner često postepeno prekida kontakte žrtve sa porodicom i prijateljima.

Kada osoba ostane bez mreže podrške, nasilnik postaje dominantna figura u njenom životu.

Narušeno samopoštovanje

Dugotrajno ponižavanje može dovesti do toga da osoba počne da veruje negativnim porukama koje stalno sluša:

„Niko te neće voleti."

„Ti si kriva."

„Ne možeš sama."

„Preosetljiva si."

„S tobom nešto nije u redu."

Vremenom se granica između onoga što nasilnik govori i onoga što osoba misli o sebi može zamagliti.

Deca

Mnoge žene ostaju jer pokušavaju da zaštite decu, strahuju od razdvajanja ili veruju da je za dete bolje da odrasta sa oba roditelja.

Međutim, važno je razumeti da dete može biti ozbiljno pogođeno i kada samo nije direktno fizički napadnuto. Život u atmosferi straha, pretnji i nepredvidivosti predstavlja oblik traumatskog iskustva.

Nada u promenu

Nasilni partner se ponekad izvinjava, obećava da će se promeniti i pokazuje nežnost.

To može probuditi autentičnu nadu:

„Možda je ovo bio poslednji put."

Problem nije u tome što osoba veruje. Problem je što se obrazac nasilja često ponavlja uprkos obećanjima.

Trauma i vezivanje

U nekim nasilnim odnosima smenjuju se strah, povređivanje, izvinjenje, nežnost i olakšanje. Takva nepredvidivost može stvoriti snažnu emocionalnu vezanost.

Osoba može istovremeno osećati ljubav, strah, krivicu, nadu i zavisnost.

To spolja može izgledati nerazumljivo.

Iz perspektive psihologije traume, međutim, takva ambivalentnost ima svoje objašnjenje.

Kada nasilje postane „normalno"

Jedan od posebno opasnih psiholoških mehanizama jeste normalizacija nasilja.

Ako osoba dugo živi u nasilnom okruženju, njena percepcija onoga što je „normalno" može se postepeno promeniti.

Prvo je uvreda šok.

Kasnije postaje „njegov karakter".

Prva pretnja je zastrašujuća.

Kasnije postaje „samo je bio nervozan".

Kontrola telefona postaje „ljubomora".

Kontrola novca postaje „on se bolje razume u finansije".

Izvinjenje nakon nasilja postaje dokaz da „ipak nije loš čovek".

Ovaj proces ne znači da osoba zaista smatra nasilje dobrim. Nervni sistem se često prilagođava uslovima u kojima mora da funkcioniše.

Granica prihvatljivog može se pomerati postepeno, gotovo neprimetno.

Emocionalna disocijacija: kada osoba kao da više ništa ne oseća

Dugotrajna izloženost nasilju može dovesti do različitih reakcija na traumu.

Jedna od njih je disocijacija.

Disocijacija predstavlja način na koji se psihički sistem može distancirati od iskustva koje je preplavljujuće ili nepodnošljivo. Osoba može imati osećaj emocionalne udaljenosti od sebe ili događaja, kao da posmatra situaciju spolja ili kao da se ono što se događa ne dešava potpuno njoj.

Kod nekih osoba emocionalna reakcija postaje veoma oslabljena.

Mogu delovati hladno, mirno ili potpuno ravnodušno čak i kada govore o veoma teškim događajima.

To ne znači da ih nasilje nije povredilo.

Ponekad upravo suprotno.

Kada je strah predugo prisutan, čovek ne mora izgledati uplašeno. Može izgledati kao da više ništa ne oseća.

Emocionalna utrnulost može biti način preživljavanja, a ne znak slabosti ili nedostatka emocija.

Naučena bespomoćnost

Još jedan važan koncept jeste naučena bespomoćnost.

Ako osoba više puta pokušava da promeni situaciju, ali svaki pokušaj završava kaznom, pretnjama ili novim nasiljem, može početi da veruje da ništa što uradi neće napraviti razliku.

Tada se može javiti osećaj:

„Šta god da uradim, biće isto."

Osoba prestaje da pokušava ne zato što joj nije stalo, već zato što je izgubila osećaj lične efikasnosti.

Zbog toga savet „samo idi" često nije dovoljan.

Potrebno je ponovo izgraditi osećaj da osoba ima pravo izbora i da može da napravi korak bez ugrožavanja sopstvene bezbednosti.

Gaslighting i gubitak poverenja u sopstvenu percepciju

Psihološko nasilje može uključivati i gaslighting - obrazac u kojem nasilnik sistematski negira, izvrće ili umanjuje ono što se dogodilo.

„To se nije desilo."

„Izmišljaš."

„Preteruješ."

„Ti si mene naterala da to uradim."

„Ti si psihički nestabilna."

Vremenom osoba može početi da sumnja u sopstveno sećanje, procenu i osećanja.

To je jedan od razloga zbog kojih žrtva ponekad teško opisuje šta joj se događa.

Ne zato što ne zna šta se dogodilo, već zato što je dugo učena da ne veruje sopstvenoj percepciji.

Femicid: kada nasilje postane smrtonosno

Femicid označava ubistvo žene povezano sa njenim polom, odnosno ubistvo žene zato što je žena, pri čemu se često razmatra u kontekstu rodno zasnovanog nasilja.

U partnerskim odnosima posebno zabrinjava činjenica da rizik može biti povezan sa kontrolom, posesivnošću, pretnjama i eskalacijom nasilja.

Zato pretnje poput:

„Ako me ostaviš, ubiću te."

ne treba posmatrati kao „prazne reči" koje treba ignorisati.

Pretnja ubistvom je ozbiljan signal za procenu bezbednosti.

Posebno zabrinjavaju situacije u kojima se nasilje pojačava, kada postoji intenzivna kontrola, proganjanje, pretnje smrću, posedovanje oružja ili kada osoba pokušava da napusti nasilni odnos.

Kako nasilje utiče na mentalno zdravlje?

Posledice dugotrajnog nasilja mogu biti različite.

Mogu se javiti:

• anksioznost i panični simptomi;
• depresivnost;
• nesanica i noćne more;
• simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja;
• emocionalna utrnulost;
• disocijativni simptomi;
• osećaj krivice i stida;
• nisko samopoštovanje;
• teškoće sa koncentracijom;
• hronična napetost;
• psihosomatske tegobe;
• suicidalne misli;
• problemi sa poverenjem i bliskošću.

Važno je razumeti da psihološke posledice nisu „slabost karaktera".

One mogu predstavljati očekivanu reakciju organizma na dugotrajnu izloženost pretnji i gubitku osećaja sigurnosti.

Kako pomoći osobi koja trpi nasilje?

Prvi korak nije osuđivanje.

Umesto:

„Zašto ga ne ostaviš?"

korisnije je reći:

„Verujem ti."

„Ovo što ti se događa nije tvoja krivica."

„Ne zaslužuješ da budeš povređena ili zastrašivana."

„Kako mogu da ti pomognem da budeš bezbedna?"

Ne pritiskati osobu da donese odluku odmah

Iako je razumljivo želeti da osoba što pre napusti nasilnika, direktno insistiranje može imati suprotan efekat.

Ako osoba još nije spremna ili nema bezbedne uslove za odlazak, može se povući i prestati da govori o nasilju.

Bolje je biti dostupna i podržavajuća.

Ne kriviti žrtvu

Pitanja poput:

„Zašto si ostala?"

„Zašto si mu oprostila?"

„Zašto nisi ranije otišla?"

mogu povećati osećaj krivice i izolacije.

Odgovornost za nasilje uvek pripada osobi koja ga čini.

Pomoći joj da ponovo stekne osećaj kontrole

Nasilje upravo oduzima osećaj kontrole.

Zato je važno da osoba postepeno dobija informacije, mogućnosti i podršku, umesto da joj drugi donose sve odluke.

Razmišljati o bezbednosti

Kod nasilja planiranje odlaska treba posmatrati i kroz prizmu bezbednosti.

U zavisnosti od situacije, može biti važno obezbediti dokumenta, novac, lekove, važne kontakte i sigurno mesto, ali konkretan plan treba prilagoditi okolnostima i nivou rizika.

Ako postoji neposredna opasnost po život ili fizičku bezbednost, prioritet je hitna zaštita i kontaktiranje nadležnih službi.

Psihijatrijska i psihoterapijska podrška

Psihoterapija može pomoći u obradi traumatskih iskustava, smanjenju simptoma anksioznosti i depresije, vraćanju osećaja lične vrednosti i postepenoj obnovi poverenja u sopstvene procene.

U nekim slučajevima može biti potrebna i psihijatrijska procena i farmakoterapija, posebno kada su prisutni ozbiljni depresivni, anksiozni, posttraumatski ili disocijativni simptomi.

Važno je da pristup bude trauma-informed - da se uvažavaju iskustvo osobe, njena bezbednost, autonomija i tempo oporavka.

Šta možemo učiniti kao društvo?

Nasilje u porodici ne može se rešavati samo na nivou pojedinca.

Potrebni su:

• dostupne i efikasne službe zaštite;
• pravovremena reakcija institucija;
• edukacija o prepoznavanju psihološkog i emocionalnog nasilja;
• podrška ženama koje žele da napuste nasilni odnos;
• dostupna psihološka i psihijatrijska pomoć;
• zaštita dece koja odrastaju u nasilnom okruženju;
• odgovornost počinioca nasilja;
• jasna društvena poruka da nasilje nije privatna stvar porodice.

Posebno je važno menjati kulturu koja nasilje objašnjava ljubomorom, alkoholom, stresom, „teškim karakterom" ili ponašanjem žrtve.

Ni ljubomora, ni alkohol, ni bes nisu opravdanje za nasilje.

Uzrok nasilja nije ponašanje žrtve. Odgovornost pripada počiniocu.

Kada treba potražiti stručnu pomoć?

Stručnu pomoć treba potražiti kada nasilje ostavlja posledice na svakodnevno funkcionisanje, raspoloženje, san, odnose, koncentraciju ili osećaj sigurnosti.

Posebno je važno potražiti pomoć kada postoje:

• fizičko nasilje;
• pretnje ubistvom;
• proganjanje;
• seksualno nasilje;
• kontrola i izolacija;
• ozbiljna anksioznost ili depresija;
• simptomi traume;
• disocijacija;
• suicidalne misli;
• strah za sopstveni život ili život dece.

Pomoć nije znak slabosti.

Tražiti pomoć znači prepoznati da osoba ne mora sama da nosi posledice iskustva koje je bilo izvan njene kontrole.

Ako postoji neposredna opasnost, prioritet je bezbednost i kontakt sa hitnim službama i nadležnim institucijama. Kod nasilja nije potrebno čekati da situacija postane „dovoljno ozbiljna" da bi osoba zaslužila pomoć.

Nasilje nije privatna stvar. Nije ljubav. Nije krivica žrtve. I nikada nije opravdano.